Sublimirati iskustvo trećeg dana bilo je obiman ali zabavan proces. Eto i ovo pišem dan kasnije. Inače u životu volim da posmatram stvari oko sebe i učim i prihvatam najbolje iz onoga što sam video. Ovaj dan je bio zanimljiv, jer sam najviše naučio upravo iz posmatranja i razgovora.
Posmatrao sam decu koja vežbaju, još nedotaknuta svakodnevnom borbom za egzistenciju, tako prisutnu u današnje vreme. Dobre su šanse da netaknuti i ostanu i to je za veliko poštovanje.
Posmatrao sam starije kolege, pozitivnog stava i nasmejane, uprkos svemu tome. Treba li bolji odraz životne snage ?
Razgovarao sam sa Učiteljem – čovekom koji kroz svaki, pa i najobičniji razgovor saopštava mnogo toga i bez reči.
Razgovarao sam i sa njegovom decom, sada takođe Učiteljima. Živi dokaz da čovek živi ono što podučava.
Evo šta sam naučio, sažeto u nekoliko rečenica:
Shvatio sam da je dug put koji treba preći da bi se došlo do prisutnosti sklada.
Ali, ako misliš o tome kako tačno treba da hodaš putem, neće ti biti prijatno i život će odjednom postati vrlo komplikovan, jer ćeš u realnosti slediti tuđi put.
Ako prestaneš da misliš i jednostavno kreneš putem, odmah ti postaje lakše i počinješ da formiraš, doživljavaš, shvataš i realizuješ svoj put. Tako rasteš.
Značaj puta je u učenju, promeni i rastu, bez konflikta.
Ljubav treba da isijava iz tvoje unutrašnje tišine i tvoje svesnosti sveta oko tebe. Nežna, a ne sputavajuća. Ona se povećava uzajamnim uvažavanjem i nesputavanjem (sloboda je imaginarna stvar). Počinješ da prihvataš drugu osobu kakva jeste, bez ulaganje napora da je promeniš. Dozvoljavaš joj i svestan si da je druga osoba gospodar sopstvenog prostora, sopstvenog unutrašnjeg univerzuma, baš kao što si ti gospodar svog domena.
Imam utisak da što više ljudi bude svojevoljno razmišljalo na ovaj način, to će manje biti konflikata u svakodnevnom životu a više srećnih i uspešnih ljudi.