Posle ne bas prospavane noci, a potom i napornog dana na poslu, danas sam uz kolegu bio na prvom treningu.
Sedenje na ‘japanski’ nacin je dovelo do toga da me bole stopala. Samo zagrevanje mi je stvorilo bol u misicima.
Osecao sam se prilicno trapavo gledajuci iskusnije clanove kako treniraju. Utvrdio sam da sam prilicno stegnut i sav nekako zgrbljen.
Posle treninga sam izasao iz sale i utvrdio kako pada kisa. Po toj istoj kisi sam, bez kisobrana, odsetao do autobuskog stajalista, seo onako mokar u autobus osvetljen ckiljavim svetlom i dosao kuci.
Ali…
Naucio sam da je dovoljna zelja da se zapocne put i volja da se taj put nastavi.
Naucio sam, “sasvim ok za prvi trening” kazu , neke nove ‘tehnike’.
Upoznao sam nove prijatelje koji zele da pomognu i nauce te necemu bez podozrivih pogleda i sa bezgranicnom strpljivoscu.
I sto je najvaznije: uzivao sam i sa treninga izasao odmorniji, relaksiraniji, srecniji i spremniji za sutra nego sto sam na njega usao.
Ona kisa posle mi nije smetala ni najmanje, ustvari – uzivao sam sto pada. Umesto loseg svetla u autobusu primetio sam kako je grad nekako lep kad pada kisa i kako je bas dobro sto nema mnogo svetla pa mogu da gledam napolje i primetim grad.