“Bilo koji stav ili shvatanje najbolje se proverava lakoćom njegove odbrane.” – moje reči od pre neki dan u jednoj napetoj situaciji na poslu.
Tek nakon nekog vremena, kada sam provrteo u glavi ovu rečenicu koja mi je u trenutku potpuno bez napora pala na pamet i koju sam izrekao pred ljudima na sastanku, shvatio sam koliko je tačna i primenljiva na svaku situaciju. U redu, možda sam pristrasan, ali rekao bih da su treninzi Aikidoa imali sigurno velikog udela u njenom nesvesnom stvaranju.
Trenirajući sa “starijim” kolegama (navodnici jer su starije kolege uglavnom mlađe od mene godinama, a stariji iskustvom) shvatio sam kroz praksu kako postoje tri glavna stanja svesti i tela. Popuštanje, odupiranje i živa relaksacija.
Kada popuštamo i um i telo su nam nekako mlitavi i mislimo “Ufff, tako je teško i nemoguće. Mrzi me da se pomerim, a ovaj će ionako da me baci na pod…”
Kad se opiremo – “Šta bilo?! TI ćeš meni nešto da pričaš! Muahaha! Sad kad te bacim na pod ima da brojiš zvezde!”
Ali ono najlepse je kada dođe do situacije: “Ah? Napao si me? Sve će biti u redu, ne brini. Ustvari baš lepo od tebe! A da li bih mogao da te zamolim da legnes na pod i miruješ neko vreme tamo? ” – “napadač” odgovori: “Vrlo rado, evo, samo za tebe, i jedan lep okret preko glave”.
Cela stvar koja bi inače bila konflikt – prođe lagano, graciozno i lepo.
Svi su na neki način uradili šta su namerili, a pažnjom i obzirom prema partneru (čak i ako on nema obzira prema tebi), niko nije povređen! Kažem na neki način, jer je napadnuti sasvim sa lakoćom “ubedio” napadača da je napad koji je namerio skroz bez veze i da je mnogo lepše vertikalno se kretati ka podu. Skroz zanimljivo i skroz povezano sa prvom rečenicom ovog teksta.
Naravno, šalim se i pomalo u priču ubacujem začine, u realnim situacijama nije uvek baš tako. Pre svega ne treba odlutati u iluziju da je ovo jedini način.
Ali sada je realna situacija da se treba lepo izraziti, a i kada gledam Učitelja i ostale kada pokazuju tehnike koje učimo – kao da kroz pokrete upravo ovako pričaju.
I ova poslednja situacija, kada su svi opušteni ali ne i mlitavi, kada jedan drugom prenose znanje i energiju, kada svi mi učimo kako se pravilno “priča” sopstvenim telom i kako se pravilno i etično misli svojom glavom i kako se ta dva rade istovremeno – nešto je što sam (vrlo) polako počeo da shvatam, kao zarđala mašina na koju su upravo sipali ulje, ali treba vremena da se pokrene i da se to ulje ravnomerno rasporedi među zupčanicima…
Svaki početak je težak, ali na prvom času sam saznao da je Aikido put. Rekao bih da je ovde slučaj da, iako do cilja nikad neću stići, upravo put “ono što se broji”.
Hvala na značajnim životnim lekcijama, celom instruktorskom timu, ponosan sam što učim od svih Vas.
A vi koji čitate – nikad nije kasno da počnete i vi.
I – ukoliko ste uživali u čitanju – rekao bih da sam dobro uradio jednu Aikido tehniku…